„Niti gledam TV, niti smem da se sećam Sarajeva, al’ navukoh se prvom rečenicom emisije o „Pušenju“ ko japanka na klizave stepenice i survah u bunar bedačenja.”
Zna se dobro da je insceniran raspad Juge, zna se da nije bilo nigde takve lepote različitosti, kao u srcu zemlje koje više nema. Kao u srcu dragog kamena kad se neočekivano boja razlije u dugu.
Opao mi nivo ćejfa u krvi, pa se pustih malo da se nadovoljim.
Ko kad te svrbi pokorica rane koja zarasta i lepo ti da češeš, dok ne raskrvariš ponovo do bola.
“Zabranjeno pušenje” je izraslo kao buket vrednosti: duha, kreacije, drugarstava, istosti u vrlini i talentu. Nadrealnost u kojoj se vizija propasti projektuje kroz duhovitost čini lepotu ovog pokreta onom od koje te pođe jeza.
Iznedrilo ga je Koševo, deo Sarajeva gde je živela moja baka. Kao što je bakino krilo bilo najtoplije mesto ljubavi i mudrosti, a ja bila zamajana da previdim najveću ljubav, i ne slušam srce, nego laprdanje uma, tako smo svi bili zamajana marioneta u filmu geopolitičkih interesa u filmu strave na brdovitom Balkanu.
Da je iko slušao srce, vrlinu i ljubav nikad zlo ne bi moglo da nas izmanipuliše.
Ne bi bilo rata u Sarajevu.
Ja bih poljubila svoju ljubav.
A ljudi bi i dalje stavljali fildžan više za gosta koji možda bane na vrata.
