„Bila sam presrećna što idem na seminar u susednu zemlju, i što ću biti gost svoje dobre prijateljice.”
Kao svaka zentara, dođoh na aerodrom mnogo ranije, pa sam imala dovoljno vremena i da popijem kafu. Sa neodustajajućim entuzijazmom pitala sam: imate li domaću? Gleda me čovek zbunjeno i preporuči mi espresso ili coffee to go. Pa da li mu ja ličim na maratonca, pa da mi nudi u nekoj plastici malo vode da izguram još 100 metara?
EEEE, nekad davno na brdovitom Balkanu, beše divna zemlja Juga, i usred nje grad Sarajevo, i u sred njega Baš Čaršija. I tako, pre jedno pola veka, pričao mi je moj pokojni ujak Čedo, kako je izašao je sa kolegom, da malo predahne od stresa u novinskoj redakciji. Za stolom do njih Momo i Uzeir kafenišu: srkkkk, eno Momo ode ti tramvaj.... srkkkk nek ide bolan doće i drugi...
E sada, neka neko objasni vrlo „updateovanom“ mladom čoveku šta znači ćejfiti... Nema šanse!
Prenu me glas; "gate 8 opened". Pođoh još jednom do toaleta, čisto štreberski. Džaba pokušaj, ali neka, volim ja sve po PS-u. Okrenem se i shvatam da ne znam kako se pušta voda: gore nema ručice, sa strane isto ništa ne nalazim, mlatim rukom, da nije senzorski, pa onda kuckam da nije brđanski. Ništa. Pogledam u nebo i lepo zamolim da mi digne na gotovs svu inteligenciju. Konačno probam s vratima i lepo zaključim da: NIKO NORMALAN ne bi pomislio da otvori vrata i izađe PRE nego što pusti vodu, što je ovde slučaj!!!
A sad, u triatlonu zvanom vazdušna luka, novi zadatak - biti virtuoz sa česmom: ako je senzorska, onda nasapunjaš pa jednom rukom zamajavaš senzor dok drugu ispiraš, pa obrnuto. Ako je push up: e onda udariš, pusti ti jedan pljus od 2 dl, pa ponavljaš radnju dok ne ispereš ruke.
Jurnem da nađem pomenuti gate 8. Sednem smerno sa desetak drugih ljudi, tačno preko puta displeja da ga fiksiram. Jure ona led slova sa brojem leta, ali meni nešto ne da mira, i tri puta pitam uniformisana lica sa ID karticama da li sam na pravom mestu: znalački gledaju kartu, i mrmljaju, znate kako govori staff smandrljavajućim jezikom, I konačno čujem: da da, sve ok, lepo piše. Sve dok se neki đetić u redu ne smiluje i viknu: "Djevojko, ovaj ti je za Tivat". A onda mi NN lice dobaci: naš gate je na suprotnom kraju aerodroma. Nas 20 tak jurnu da umakne u avion od surovog glasa “last call for Sofia...”
Sedam na svoje mesto, zakopčam se, stavim mob na flight mode i potražim neki podatak na netu. Jedan sajt vodi na drugi i konačno nađem. You’ll get it in your inbox, just give us your name, and email dobroooo…
And are you a robot.... nisam robot pre sam arheološki artefakt aman.... type in chpmw, type again, capture ngtk+++ ama evo tebi wtf tmttrt mrt i zatvorim poklopac mobilni.
Sleteliiiiii. Čeka me prijateljica, vičem: Neliiii !!!
Oduševljena, priča mi da me vodi pravo u vikendicu, 100 godina staru roditeljsku kuću u planini, da se ispričamo i večeramo uz kamin i vino. JesssssDok ona raspakuje stvari, ponudim da ja skuvam kafu. Ok, ovo je kuhinja. Stojim ispred hladne, arogantne crne ploče šporeta koja muuukom ogovara na moja tupkanja, tapkanja i pokušaje da ubodem gde je dugme. Neli projuri i tapne dva puta i ode da rasčekira alarm. “Malo smo osavremenili kuću da lakše funkionišemo”, dobaci mi.
U povrtaku ponudim da joj ispeglam bluzu dok ona spakuje stvari. Na dasci za peglanje stoji neki aparat veličine omanje kolevke u KOME stoji pegla. Tri puta sam se vraćala u sobu da vidim da li je STVARNO isključena iz zida.
Safatasmo mace iz zone alarma i krenusmo na seminar.
Tamo je, fala Bogu, sve bilo divno, humano. Čak nisu stavili ni mikrofon na moje oduševljenje a negodovanje nekih.
Konačno letim kući. Stižemo u sumrak, javna rasveta već uključena, a još ima dnevnog svetla. Grunuše mi suze kad avion smota u niskom letu preko Save na splavove i puče pogled na moje blokove. Gleda me čovek koji sedi do mene u neverici i ne suzdržavši se upita: “Dugo niste bili kući”? Samo mu pokazah tri prsta. “Tri meseca?” – “Ne, tri dana”, jedva izgovorih da zvuči normalno.
A onda kroz troja staklenih vrata odjurih kući da stavim džezvu za jednu pravu, s ćejfom, domaću, i odmorim se od džet lega.
Da, deco, znam da se džet leg dobije na dugim letovima, ali nije poenta koliko let traje, nego koliko ti doživiš emocija dok traje!
* Moj govor sa takmičenja u govorništvu kluba Toastmasters Beograd, održanog marta 2017.
