„Sinoć mi je malo pozlilo, pa reših da se isceljujem tzv. Ex YU muzikom. I tako pletući red muzike, red sećanja sloši mi se još više.”
Nedavno je bilo 25 godina od kada nije sa nama veliki talenat, i meni drag čovek Milan Mladenović. Kao juče da je bilo, sećam se kad je svirao na stepenicama SKC-a, i neverice dok u suzama spuštam ružu kao poslednji pozdrav. I sad kad slušam „Krug“, „Srce“ ili „Par godina..“ nisam sigurna da li je bilo ono što je bilo, s njim i s nama.
Oni su vežbali u podrumu SKC-a, a ja volontirala u galeriji. Svaki dan smo se viđali i pozdravljali: zdravo za zdravo. Jednog dana smo se sreli u busu. U razgovoru kažem da idem do Doma Omladine, a on da baš tamo treba da odnese video traku sa koncertom Lou Reed-a. Zamolio me da je ponesem, spuštajući mi je u ruke kao čedo koje daje nekome da ga pričuva. Tresle su mi se ruke sve dok je nisam predala, potpuno svesna značaja uloge koju sam dobila. Pričao je o Lou Reed-u, sa nežnošću , divljenjem i poštovanjem. Onako kako veliki talenti pričaju o sabraći iz hrama umetnosti. Negova muzika i tekstovi, iskreni izraz, bez zadrške i kompromisa, ne bledi ne tamni, traje neumanjenom lepotom.
Jedino što nece doći na jesen kada opada lišće, neće doći kad je sneg...
Onda sam prešla na drugi raskošni talenat sa naših prostora: Branimira Džonija Štulića. Njega nisam poznavala. On je živeo u Zagrebu u ulazu gde i porodica mog supruga. Tako sam ja rekla „da“, umesto na ponudu vereničkog prstena, na Džonijevu knjigu s posvetom. U trenutku kada kreću tenkovi iz mog grada, ja izbezumljena ulazim u kuću da ispratim mobilisanog budućeg muža u nepostojeći rat, u koji srećom NIJE otišao. Vidim Džonja kako sedi, zatvaram vrata i vraćam se u lift plačući, ubeđena da sam od svega što se dešava fijuknula i da ću zatvaranjem vrata zaustaviti ono što sledi. Čini se da je njemu več uveliko sve bilo jasno i da je pakujući kofere svratio da se pozdravi. Neću reći legenda je otišla, jer je srećom živ. Jedino što ne znamo kako živi i da li će ikad dobiti sve što je njegova muzika slila u tuđe džepove. Kako mu se ova/ona zemlja odužila za sve dobro, lepo i plemenito što je svojim darom darovao?
Ne vraća se dobro ne-dobrim, prvo pravilo svih mudrosti o životu.
Koncert iz godine pred raspad zemlje na brdovitom Balkanu koje više nema...
Zna li iko zašto ovde sa ovoliko talenata ima ovoliko sevdaha a tako malo meraka?
I zašto ceo Sava centar peva sevdah s Božom Vrećom, a EKV Johhny imaju po milion pregleda na yutube-u, a ispod su komentari svih uzrasta, sa celog EXYU prostora?
I posle nek me neko pita zašto preplakah „ S druge strane svega“.
Kakva je to zemlja koja svu ljubav zduda u pesmu, a ne ostavi nimalo da joj ostane za život, posle... kada opadne lišće i kad padne sneg?
